Лик Фате Авдагине
Лик Фате Авдагине
Након три вијека, које је смјестио у седам поглавља, Андрић се у осмом поглављу зауставља да би нам испричао причу, легенду о Фати Авдагиној. И ова прича, као и све остале приче које мозаично чину композицију овог романа, везана је за мост и посебно за његов средишњи дио – капију.
Фата је једно од Андрићевих „лијепих бића“ и подсјећа нас, у много чему, на још један Андрићев лик: Анику. О томе нам свједоче и ове Андрићеве ријечи:
„То су та изузетна бића која природа издвоји и уздигне до опасних висина.“
Као и Аника, Фата је око себе створила „круг дивљења, мржње и зависти“, круг који увијек окружује „створења са изузетним даровима и изузетном судбином“. И Фата и Аника имају „изузетну судбину“ и иза њих „умјесто остварених живота остане да живи пјесма или прича.“ Иза Анике остаје прича која живи у народу и коју покољења наново причају и чувају, а иза Фате остаје и прича и пјесма:
„Мудра ли си, лијепа ли си,
Лијепа Фато Авдагина!“
Та прича својом трагиком и висином, тежином убрзо прераста у легенду, легенду која је начин којим покољења чувају и преносе поруку наредним генерацијама.
Снажна и потресна прича о Фати заслужила је да се уздигне на ниво легенде, као и многе друге Андрићеве приче које је он испричао у овом роману: прича о Радисаву, и његовом гробу, о црном Арапину итд.
Фата је прије свега жртва и њен лик може да се посматра преко феномена жртве који је присутан у овом роману. Преко овог феномена, између осталог, можемо посматрати и ликове: Радисав са Уништа чији лик подсјећа на причу о Исусу и његовој жртви; ликове Пљевљака и Косте Баранца који су посегли за оним висинама којих нису били достојни; лик Федуна који је жрвта једног „прољећног дана“ и заноса; Милана Гласинчанина итд. Зауставимо се на лику Фате Авдагине. Њен лик је посебан. Она није жртва историјиских околности и не умире насилном смрћу. Она је жртва моралне границе које су често људи у стању да поставе себи. Она никада није могла да прeђе ту границу као што није могла да прeђе онај други дио пута који води од Вељог Луга до Незука. Једини начин да се та граница пређе била је смрт. Заробљена између свога не и очевог да, Фата „у свему на оца“, рјешење проналази у смрти и то управо на оном мјесту на коме се, у мислима, толико пута заустављала. Њена велика љепота и велика жртва су кроз причу су остале непролазне и трајне као и сам мост.
Фата свој мир проналази у хладној и мутној води Дрине. О њој остаје да траје прича, пјесма и Фата поново оживљава сваки пут када неко ову причу приповиједа или чита. Тада, када њена пјесма се нађе на уснама неког безазленог пјевача, који и не зна о чему пјева, Фатин лик бљесне бјелином и љепотом која је довољно јака да бар на тренутак обасја мрачни свијет који нас окружује.